LUDVIG VAN BETOVEN

(1770 – 1827)

Poznati kompozitor rođen je 16.12.1770. godine u Bonu, u Nemačkoj. Betoven je jedan od onih muzičkih genija koji su najviše doprineli razvoju muzike u celokupnoj istoriji. Njegova dela i danas predstavljaju veliki izazov za sve muzičke umetnike, kako početnike tako i profesionalce.

Već sa 12 godina, Betoven je bio mali virtuoz na klaviru i telentovani kompozitor. Ubrzo ga je otac poslao u Beč, tada centar muzike, da ga podučava Hajdn, "koji je u muziku prenosio duh Mocarta". U Beču je upoznao i puno važnih ličnosti iz sveta muzike koje su mu pomogle u daljem stvaralaštvu. U ovom gradu živeo je do svoje smrti 1827. godine. Bio je zatvorena ličnost, neoženjen, vezan za uzak krug prijatelja i retko je putovao.

Svoja dela je tada prodavao jeftino, jer je često zapadao u velike finansijske krize. Pored toga, veoma rano je gotovo potpuno ogluveo i teško je komunicirao sa ljudima

Ljudi Betovenovog vremena nisu imali dovoljno razumevanja za umetnikov rad i nisu shvatali njegovu muziku. Poznat je ostao i po tome što je jednom posetiocu koji mu je rekao da ga ne shvata odgovorio: "Ovo nije muzika za tvoju generaciju, već za buduće generacije." Ispostavilo se da je ovo tvrđenje tačno, budući da je Betovenova muzika pravu slavu doista stekla tek nakon njegove smrti.

Wolfgang Amadeus MOZART

(1756-1792)

Volfgang Amadeus Mocart je rođen 1756. godine u Salcburgu. Potekao je iz veoma imućne i muzičke porodice. Otac Leopold Mocart je bio violinista, kompozitor, koncert majstor. Mocarta su, i to ne bez razloga nazvali "čudo od deteta". - u petoj godini napisao je prve male kompozicije, a u jedanaestoj prvu operu.

Od 1762-1766. godine Mocart je sa roditeljima i sestrom išao po svetskim metropolama. Svi su bili fascinirani Mocartovom nadarenošću.

1782. godine se ženi Konstancom Veber .Prvih par godina u Beču Mocart uživa ugled u visokom društvu, da bi posle par godina počela strašna beda. Iako je radio od jutra do mraka jedva da su mogli podmiriti sve dugove. Tako je Mocart sve što je ranije imao morao da založi. Propadale su mu stvari, ali mu je i zdravlje bilo sve lošije.

Jednog dana 1791. godine neko mu je tražio da napiše “Reqviem” (misu za mrtve). Mocart, pošto je osećao da mu je smrt blizu, komentarisao je da “Reqviem” piše za sebe. Sa nepunih 36 godina je umro u strašnoj bedi. Toga dana je besnela strašna oluja i par prijatelja, koji su hteli da ga isprate kako dolikuje velikom muzičaru, nisu uspeli. Pošto je Mocart sahranjen u grobnici sa ostalim siromasima, njegov grob je i dan danas ostao nepoznat.

Mocart je pisao na svim poljima muzike. Ali najviše se istakao u komponovanju opera, koje su ga uistinu i najviše privlačile. Veliki broj Mocartovih kompozicija se izvodilo na italijanskom jeziku.

FREDERIK ŠOPEN

1810 - 1849

Šopen je rođen 1810 godine u mestu Želazova Vola nedaleko od Varšave. Majka mu je bila Poljakinja, a otac Francuz, profesor francuskog jezika u Varšavi.

Šopen karijeru muzičara počinje već od 12-te godine kada postiže veliku tehniku sviranja na klaviru. Po završetku gimnazije upisao se na visoku muzičku školu u Varšavi. Tri godine kasnije bio je najbolji pijanista Varšave. Kao mladić svira po celoj zemlji što mu donosi veliku popularnost. Na turnejama je skupljao pesme i igre da bi ih odmah obradio i izvodio na sledećem koncertu.

Savremenici Šopena su dobro znali da turneje i koncertiranja ovog rodoljuba imaju jedini cilj: buđenje nacionalno-patriotske svesti i dizanje duha naroda porobljene Poljske.

Godine 1830. bio je prinuđen da tajno napusti zemlju. Na polasku, njegovi prijatelji su mu dali pehar poljske zemlje, koji je uvek nosio sa sobom. Nemačka i Austrija su zemlje gde se Šopen pojavljuje kao kompozitor-pijanista.

Kada je doznao da je i Varšava zauzeta, piše poetsko-revolucionarnu etidu u e-molu. Na putu za London svratio je u Pariz gde priređuje svoj prvi koncert. Zanesen poznanstvima, gradom i i munjevito stečenom slavom, ostaje u Parizu. U mislima i brigama za porobljenu zemlju nije se odvajao od klavira i narodnog melosa jer je na taj način bio bliži zavičaju

Na samrti je zahtevao da se njegovo telo sa peharom poljske zemlje sahrani u Parizu, a da se srce, koje je kako sam kaže »uvek kucalo za Poljsku«, sahrani u Varšavi. Slušajući Šopenovu muziku čovek nikad ne bi pomislio da je to čovek koji je veoma rano počeo da se bori sa tuberkulozom.

Bah je rođen u Eisenu ,(Nemačka) u porodici gde je bilo mnogo muzičara.

Sa 9 godina je ostao siroče tako da je za vreme školovanja živeo kod starijeg brata,takođe muzičara. Bah je učio muziku kod brata. Pored violine svirao je i orgulje.

Po završetku škole 1703. živi u Lajpcigu. Tu je proživio najduži deo svog života, nedovoljno shvaćen i slabo cenjen od svojih savremenika. Bio je dva puta oženjen i u ta dva braka imao je dvadesetoro dece. Pri kraju života oslepio je.

J. S. Bah bio je jedan od najvećih muzičkih majstora svih vremena. Počasni naslov "majstor nad majstorima" zahvaljuje Bah svom u prvom redu savršenom savladavanju tehnike komponovanja u polifonom stilu. Bah je najizrazitiji predstavnik baroka i najveći majstor instrumentalne polifonije. Njegov stvaralački opus je vrlo veliki, ali sva njegova dela nisu sačuvana. Sva Bahova dela predstavljaju jedinstvenu celinu i stoje na pojednakoj umetničkoj visini. Ako se uopšte može prikazati Bahova veličina u nekoliko reči, onda su u tom uspeli

Betoven i Gete.

Betoven je za Baha rekao: Ne Bah (bach = potok) vec more trebao bi se zvati zbog svoga beskrajnog znanja i umeća, zbog nepresušnog vrela iz kojih je crpio svoje melodije i harmonije.

Gete je izjavio jednom prilikom: Kad slušam izvodenje Bahove muzike, tada je čitavo moje biće potreseno i cini mi se kao da mi ne trebaju uši, oči, niti ostala čula.